moja prijateljica

 Moja mama misli da ima Koronu. 

I moja sestra misli da ima Koronu. 

Uskoro ce i tata reci da misli da ima Koronu. Radi se o zaraznoj bolesti. 

Moja mama ne moze dobiti uputnicu da obavi testiranje. Ni mojoj sestri ne daju uputnicu da obavi testiranje. Jedna ni druga nemaju mjerljive simptome. Osim sto tvrde da nema cula mirisa, ni cula okusa, te da im se gadi hrana. 

Mama radi na tome da nadje vezu u Imunoloskom, da joj uzmu briseve preko veze. Medjutim, nije vise zgodna ni mlada, time ni zanimljiva niti korisna, zacudo, svi je tretiraju kao senilnu staricicu i povrsna ljubaznost je ono sto ju boli. 

Zna da bi ja znala za nekog u koga bi suzama mogla izmoliti za nju (nepotreban) tretman, ali i da je to cijena koju nisam spremna platiti, te me kaznjava tako sto me ignorira. 

Sestra je malo zrelija od mame, te pokusava racionalizirati neprihvatljivo ponasanje neodgovorne lijecnice: zadovoljava se samonametnutom samoizolacijom, i uopce ljuta je po uobicajenom rasporedu. 

👀

U svemu navedenom, Ja vidim propustenu priliku za testirati  prvo, dominantno culo. 

Virus je nevidljiv, sto ne znaci da nije stvaran. Stvarnost njegova postojanja moze se mjeriti panicnim strahom. 

(Na stranu, to na koji ga nacin netko ispoljava i kako se tko s time nosi.)

👀

Kako god da vi ne vidite virus, iako ga se panicno bojite toliko da ga nastojite izbjeci i kad su realno sanse da ce vas dohvatiti male -

tako ni ja ne vidim veci dio vas. 

To sto ne vidite, te stoga ne poznajete; osudili ste kao ultimativno zlo, samo zato sto vam je netko tako rekao. Ne zbog osobnog iskustva (s gripom, virozom ili icime slicnim), ili kakve prosvjetljujuce spoznaje. 

Ipak, od mene se ocekuje da vama, koje ne vidim, vjerujem slijepo! 

Virus mi, medjutim, i za bitnu razliku, nikada nije sakrio stvari, uputio me krivo, ili 'slucajno' zakacio rukom. Dapace, stiti me od nametnika. 

Moj superheroj!