promašeni život

Danas je dan socijalne iskljucenosti, a jucer je bio dan borbe protiv siromastva... Ili obrnuto... Nebitno. 

Bitno da se obiljezava. Mislim da bi pogresno bilo reci da se slavi. 

Iako, u vrijeme kad sam ja isla u skolu, obiljezavali su se samo Dani koji su se slavili. Datumi su se ucili napamet i nerijetko za ocjenu. Priredjivale se priredbe. I nije bilo klasicne nastave. Ili nikakve, uopce. Dan pobjede, Dan republike, Dan antifasisticke borbe... 

Proslavljaju se i ova dva, nemam u to sumnje: 

eno, 

vec se udruge javljaju, koliko su beskucnika nahranili, golih i bosih odjenuli i obuli, bolesnih i ranjenih vakcinisali, kad se vec grljenje brani... 

Odgojili smo generacije prosjaka, to kao umirovljena uciteljica, sada mogu glasno reci: 

oni koji su se suzama i vapajima domogli pozicija kojima nisu dorasli, na isti taj nacin, jer ne znaju za bolje, sada vode drustvo. 

Prosjacenje nije sramota, nego nacin zivota. Pogotovo ako to radite toboze za druge. 

Nedavno sam bila zamoljena ispuniti anketu koja je ce se uzeti u obzir kad se budu dijelili novci u svrhu poboljsanja kvalitete zivota invalidnih osoba i ostalih ranjivih skupina u drustvu. Napisala sam, da sam svojim nacinom zivota dokazala da nisam ni gora ni bolja od regularnih. Svak se klanja svom mamonu. Ali da sumnjam da je to cilj, svrha i smisao zivota. Dijelom drustva koje funkcionira na taj nacin, samovoljno NE zelim biti. 

Smatrajte me iskljucenom. 

Pa proslavite, ako vam se svidja.