Jedno od Karlosovih najčešćih tvrđenja bilo je mišljenje da mi sve definišemo, sve više i više pretvarajući naš svet u nešto predvidljivo, sve dok mogućnost posete drugim svetovima ne postane samo bajka.
“Za savremenog čoveka,” rekao je jednom prilikom, “apsolutno sve što postoji je stavljeno u konačne kategorije. Mi obeležavamo mašine. Mi klasifikujemo svet, a svet klasifikuje nas. Ako ste jednom ubili psa, vi ste
ubica pasa do kraja svog života, čak i ako nikad više niste ni pipnuli druge pse; uz sve to, takve klasifikacije su nasledne!”
Spomenuo je nekoliko smešnih i upečatljivih prezimena koja izražavaju karakteristike pojedinaca, koji onda svoje ime ostavljaju kao nametnuto nasleđe svojim potomcima. Pokazao nam je da su ljudi obeleženi u
energetskom smislu.
Tvrdio je da je najbolji primer te apsurdne sklonosti da sebe obeležimo ono što vernici zovu “izvorni greh”, greh Adama i Eve, koji nas čini večnim grešnicima i koji takođe čini da se ponašamo kao grešnici.
“Postali smo jedni drugima tamničari percepcije. Okov ljudskih mišljenja je
moćan.”
“Čak su i naša najdublja osećanja klasifikovana i složena tako da ništa ne može pobeći. Jedan od primera je način na koji otuđujemo sebe od aktuelnog vremena u kome živimo tako što sumanuto hodamo naokolo ponavljajući stereotipe. Mi imamo kolekciju unapred određenih dana: Dan Žena, Dan Svih Svetih, Dan Sv. Valentina, rođendanske proslave i venčanja… Oni su kao stubovi za koje smo vezali svoj život kako se ne bi izgubili i tako hodamo zemljom, vrteći u krug svoje opise kao zveri vezane oko vrata.”
Ispričao nam je kako su jedanput on i don Huan stigli u mali grad u severnom Meksiku i seli da se odmore na klupi ispred jedne crkve. Iznenada se pojavilo deset ili dvanaest mladih noseći skulpturu Jude načinjenu od odeće i štapova. Bila je umotana u ćebe i imala je sandale, kao indijanac. Postavili su je na gradski trg i te večeri je organizovano javno spaljivanje. Svi su pili i svi su učestvovali u vređanju lutke kao deo rituala.
“Sa takvim običajima, ljudi održavaju Judu živim. Oni se njega podsećaju, oni ga drže u istinskom paklu pomoću svojih sećanja. A nakon što ga spale, iduće godine ga uskrsnu i ubiju ga ponovo. Takve rutine otkrivaju krutost ljudskog ponašanja.”
Čarobnjaci tvrde da dokle god postoji sećanje, postoji i svest bića. Tok misli deluje kao inekcija života. Istinska smrt je zaborav.
Izvor:
https://www.magicus.info/ostalo/zrnca-za-razgovor/namjere-mracnih-matthew-ward-1-srpnja-2022#comments
No comments:
Post a Comment