poznati strah

Sad vec skoro sat ima, da zurim u oblake.  

Nebo ne zna 'blizu - daleko', 'usko - široko', 'moje - tvoje, ni 'tamo se!' 

Predivno plavo, k'o put mog hindu boga. Knjižnica Akaša. Sadrži sve. I dobro i loše. Svu tvoju muziku. I sve naše razgovore. 

Nije li patetična radnja, sve to pokušavati strpati u džep? Pokušavati, ne uspijevati. 

Kakvog su okusa? Smrde li na noge? 

Držim ovih par linija u draftu, jos od otvorenja: 

Zamisli da si horror svom objedu? To što jesi, poznati je strah: 

nema se izlazatrčim uz stepeniceniz stepenice, da bi bila 

požderana. 

Meni horror, tebi igra, vesela galama. Dok god si u prednosti. Dok god misliš da imaš kontrolu. 

Nemaš. 

Drug teoretičar je, prije neki dan objavio fotografiju s prosvjeda, koju je glas iz aplikacije opisao kao 

"dvoje mladih, mladić, djevojka, u nepristojnom zagrljaju, natpis: OVO SMO MOGLI BITI MI, ALI TI VJERUJEŠ STOŽERU" 

Fakat, nekom treba sto godina učenja, a da opet ne shvati ništa: Ne vjeruje ona stožeru, nego ne vjeruje ona tebi! Stožer je veća sila iza koje se može sklonit'! Kapiraš! 

Ne! - znači NE!, ZNAČI NE!! 

 Tvojih "5 minuta sreće za pamćenje, zbog kojih možeš izdržati dan", meni je mirenje s činjenicom da se nema kuda. Na pet minuta?.. čitav plošni život na koji bi bila osuđena.. 

Nije zemlja ravna ploha. 

Prilika za novo? Profuckana.