di gledaš ti, više?

Još i više od izgleda očiju, samoga pogleda i pokretljivosti očnih jabučica, obične izluđuje činjenica što ne mogu predvidjeti što ćete reći, uraditi, kojim se putem djenuti. 

- Govori ona nešto, ali ne znaš di gleda! 

- E alo, alo, ti - pa mašu rukom ili objema rukama pred vašim licem, kao da tjeraju muhe - Di gledaš ti? 

Uzalud ti trud, mislimo i oni i ja. Vama su uzaludne riječi kojima tumačite svoj položaj, njima uzaludno svo to mahanje. 

Još lakše se to uoči u zajedničkim vožnjama:

Na stranu sad s time kakav je tko vozač, ja to ne mogu znati. 

Ali, pretpostavljam da osoba nervozna, svadljiva i glasna. koja bi vikala na prolaznike, pješake i bicikliste, nema baš puno za pokazati. 

(Iako je lako moguće da misli da je to znak veselja i garancija dobroga provoda. A možda bi na taj način htjela uključiti i mene u scene koje njoj miču pred očima. Iako je ovo manje vjerojatno, jer se inače, u prirodnijim okruženjima, rijetko kada potrudi oko toga da mi opiše što vidi.)

Pogotovo kad se pokaže da je osobito ljuta na invalide i starije bez pratnje. Da se boji djece i tinejdžera. Pa uspori vožnju, govoreći da treba bit pažljiv jer nikad ne znaš može li se bacit baš pod naš auto.

- Vidi, evo i di će on sad?

- Eto i sad ja moram znat kud će on... 

- Kako ja to mogu znat? 

- A može li on znat di ćeš ti? 

- Ja pa ja pa ja, pa ja znam! 

- A zna li on? 

- U pravu si. Jadnik. 

I nikad im ne pada na pamet da su isto tako i sami jadni. 

Što se može naučiti ovdje?

Kad idem sama vani, trebam se držati svoje crte što ravnije. 

Ako se netko izdere na mene, znam da je prestrašen još više od mene. Toliko prestrašen da može postat agresivan. A pošto sam ja "ranjiva skupina", velika je vjerojatnost da ću izvuć deblji kraj u svakom mogućem pogledu. 

Taj "netko" može biti netko moj najrođeniji. Kao i potpuni neznanac. Koji je sasvim sigurno najrođeniji nekom kome bi nedostajao zbog nečega. Te ne uzimam za zlo. 

Bez vidljive reakcije, sa što manje mimike lica, potrudim se da samo prođem. 

Najčešći broj puta, to samo prolaženje je ono što više od sisa i više od pogleda i izgleda, izluđuje obične ljude. 

 - Prođite, prođite samo vi, gospođo, slobodno, mi za vas ne postojimo, mi smo nevidljivi. Ajde ajde doćeš i ti bogu na račun. 

Bolja opcija. 

Ne možete reć da se nije odmaklo od kontrola, racija, čeka i mlaćenja po drumovima. 

Mi imamo ono nešto što njima nedostaje i vidi nam se po očima da im nećemo to dat!