Kad vas gazda uzme uz potvrdu i na povlasticu, pa kad ljudi provale kako ste poseban, odjednom shvatite koliko vas ljudi vole. I koliko vam žele to dati na znanje.
Odjednom vam, čak i na cesti, prilaze neke nepoznate žene koje vas znaju baš ono u dušu, i imaju potrebu to reći. Pričaju detalje nekih davnih susreta, citiraju neke davne replike i uzrečice, uzdišu za nekim kolačima koje ste zajedno jele, i uopće:
- Baš sam te se uželila vidit!
- Dođi mi, svrati, šta ćeš stalno tako sama.
Da se to desilo jednom, dvaput, odmahnula bih rukom, ali postalo je svakodnevno, čak svakog dne ponovljeno.
One mene kao žale, ali sad su mi našli svrhu i treba se to nekako iskoristit.
Izmisliće nešto, samo da bi bile blizu tog nečeg neodređenog, što samo naslućuju da je "ono nešto".
Ne znaju što, ali doznaće! One su mozak, a ja sam šljaker. Ili makar korisni idiot.
A onda se počnu događati stvari preko mene i kroz mene, a da ja o tom nemam pojma. I nitko vam ništa ne govori:
- Pusti je, jadna, šta ona zna...
A sad zamislite da sam kojim slučajem neka veća zvjerka, na nekom stvarno bitnom položaju, mogu biti neznam kako prava i zdrava... šteta da se ne pozlati.
I takva su sva ta njihova prijateljstva.
Govorim vam, uvijek, uvijek može gore.
No comments:
Post a Comment