drugi

U prethodnom postu sam pokušala objasniti kako ja vidim druge. Sad ću pokušat objasniti kako vidim samu sebe. 

To bi trebalo biti lakše, jer sam, što se toga tiče, u istoj poziciji kao i svi drugi. Nitko, naime, sebe ne može vidjeti osim 

- preko podloge koja ga zrcali, a ta slika, nije realna, 

- i/ili preko drugih ljudi. 

Drugi će vam, u lice reći jednu stvar, iza leđa sasvim drugu, dakle, niti tu nismo svoji. 

Ipak, u neku ruku, pred drugima sam u prednosti, zbog postojeće predrasude. 

U Novom zavjetu postoji lijep odlomak o tome kako drugi doživljavaju slijepe ljude. Govorim o devetom odlomku Ivanova evanđelja, gdje pitaju Isusa, je li neki čovjek rođen slijep zbog svoje krivice, ili krivice svojih roditelja. Isus odgovara, niti zbog svoje, niti njegovih predaka, već je rođen slijep da bi se na njemu očitovala božja djela. 

Unaprijed me gledaju kao grijeh. Grešku. Sa mnom nešto nije u redu. Kad kažem, da, ja vas ne vidim, zato vam izgledam čudno. Ne, ne, ne, ti ne razumiješ, s TOBOM nešto nije u redu. 

Sad, kako to 'čudno': 

Ona izgleda poput nas, oblači se poput nas, priča poput nas, ali nešto na njoj nije u redu. Čudno nešto, čudno. 

Pretpostavljam, ljudi oponašaju ono što vide očima. Žele izgledati poput drugih ljudi, imati stvari koje imaju i drugi, ići na mjesta na koja svi idu, pričati o onom o čemu svi pričaju... oponašaju mimiku lica i pokrete osobe s kojm su u društvu ili kojoj se dive. 

Navodno, tako sam pročitala, oni koji to sve ne rade, imaju neki oblik autizma. 

Navodno, oponašanje je svojstveno 'normalnim' ljudima. 

Nigdje ne piše, niti sam ikoga čula da je rekao, da se pod 'normalnim' misli na prosječnu većinu. 

U nekom od prethodnih postova smo se složili da ne postoje dva čovjeka koji istu stvar vide na isti način. Svatko ima nekakav "problem" s vidom, a da ga niti nije svjestan. Linijom manjeg otpora, složi se sa svime što čuje od drugih, u strahu da ne odudara. Ti koji se bespogovorno slažu s najglasnijima, obično su oni koji će prvi baciti kamen, u neznanju. 

U nekom od prethodnih postova smo se složili da nije na nama da educiramo. Što je u tuđim glavama ne može biti naš problem. 

Na nama je da prihvatimo to što imamo. Takvo kakvo jest. I da vidimo što se sve s tim može. 

Ja, dakle, ne oponašam. 

Pretpostavljam, izgledam poput drugih ljudi, jer imam, i glavu i tijelo, i ruke i noge, na njima odjeću koju kupim u dućanima u kojima kupuju i svi drugi, slušam glazbu koju slušaju i svi drugi, i imam o njoj mišljenje... 

Ali mi nije ni u peti truditi se izgledati nekako ili imati nešto što sam vidjela u nekog. Iz prostog razloga - ja ne vidim. 

Meni ste sjene. Nakupine. 

Stvari koje mi pokazujete, mogu biti bilo što. Pogotovo jer ne znate kako se njima koristiti ili čemu služe. 

Stvari o kojima pričate, o moj bože, uglavnom ne znam o čemu pričate, jer se čini da ne znate ni sami. Da govorite zbog straha od tišine. U momentima kad bi tišina bila bar sto puta bolja. 

Kad prisutnost koju osjećam nije neugodna, ponašam se onako kako bih se ponašala da sam sama. Kad osjećam neugodnu prisutnost, povlačim se. 

Koliko god da ta prisutnost možda izgledala privlačno. 

S vremenom sam naučila da je to što ja vidim, ono što drugi ne žele da se vidi. Ja to vidim. Ono što želite skriti, meni je očito. 

Bili vi na pola metra od mene brbljajući, ili na drugom kraju svijeta tipkajući. 

Nema veće razlike. 

Pretpostavljam da je to ono što je na slijepima toliko zastrašujuće. 

Koliko god bili bespomoćni u običnim stvarima, drugi se boje nas više nego mi njih. 

Ali:

"Vi velite 'vidimo', stoga vaš grijeh ostaje!" 

(moram)