Kad shvatite da uzalud trošite dah, objašnjavajući nešto što netko ne želi čuti, ni znati, a kamoli se potruditi da vas razumije, ne dajte da vas preplave tuga ili razočarenje. Taj dah nikada nije uzalud potrošen, uvijek postoji onaj netko kome su trebale te riječi. Govorili ste sebi. Objašnjavali ste sebi. Tumačili ste sebi.
Kada se rastumačite, i kad stvari nazovete svojim pravim imenom, tada ih priznajete. Priznate im postojanje. Pa ako se i ne ostvare sada, ovog trena, ili u ovom životu, netko drugi će jednom naići da njih, promotriti dobro i zaključiti da je baš to ono što mu je nedostajalo.
Kad vas nazovu tvrdoglavom, divljom i samodovoljnom, oni samo ne razumiju da na svijetu postoji više boja od onih sedam koje dolaze u pakiranjima.
Vi vidite svoje boje na svoj način. Ako još nemaju prikladna imena, izumit ćemo ih.
Kad vam kažu da ste samo podsjetnik na to da trebaju biti zahvalni na onome što je njima bog dao, a vama uskratio: Hej, to njihovo je već toliko poznato da je bogu i vragu dosadilo, pa je poslao na zemlju vas da prokrčite put za koji oni niti ne žele čuti, ni znati da postoji, a kamoli povjerovati da može biti stvaran.
Mi smo ti koji (ga) stvaramo.
To je bolja pozicija.
╰(*´︶`*)╯
No comments:
Post a Comment